The Turks traverse Serbia and Hungary at least twice a year, first at the beginning of summer, on their way home to Turkey, and the second time at the end of August, when returning to Germany, so the highways in Hungary and Serbia are in fact full of Gastarbeiter all summer long, and if one of  those who fought the Turks centuries ago happened to be resurrected amid all this, he would have a heart attack on the spot, seeing Turks hurtling up and down the country unscathed, with of course every single one of them wanting to fill up in Serbia, because fuel is cheaper there, so the petrol station where he works is thronged with Turks all summer, he said, as he contemplated gnawing on a stick of carrot, while outside it started to rain again, or maybe it hadn’t stopped raining for days.

In the old days, he said, he too was one of those who used to smuggle petrol over the border, you could make quite a good  living doing that at one time, filling up on the Hungarian side, trundling over the border with a full tank, and emptying the stuff on the Serbian side, he said, they would tinker a bit with the fuel tank of a beat-up Mercedes so that it could take twice as much fuel, and used this beefed up Merc to smuggle fuel from Hungary to  Serbia, or Little Yugoslavia as it was then called, where because of the embargo there was none to be had, and in the early years of the war a lot of people made a living from bootleg fuel, filling up at the first petrol station in Szeged and then driving back into Serbia, where they sold the petrol or diesel for double the price, yes, it was that simple, they filled up on the Hungarian side and sold the stuff on the Serbian side, or at least in the beginning, because later the mafia took over and then things changed, he said, but still, when the war broke out you could make a tidy sum smuggling petrol, especially if you made three or four trips a day, and there were people who filled not just their tank but even bottles of mineral water that they hid in their car’s every imaginable nook and cranny, while others dared to go even further and laid plastic pipes several kilometres long hidden in the grasslands across the border to pump the fuel over from Hungary into Serbia, and with this clever little dodge they managed to pull the wool over the eyes of the Hungarian border guards for years, or maybe the guards themselves were in on the racket, in return for a suitable cut, but it wasn’t just petrol they bootlegged from Hungary to Little Yugoslavia, but also salami, butter and margarine, chocolate and soap, knickers, underpants, and toothbrushes, and by then there was a four or five hour wait to cross over, because more and more people were black marketeering, and the long waits made everyone anxious, in his case for instance his stomach was in knots because of his nerves and he couldn’t eat properly, so he just chewed sticks of carrot all day in the car, stuck on the border in his clapped-out Mercedes just nervously crunching bits of carrot, he said, and by then he couldn’t do four or five trips a day, only two or three at most, so it was no longer that good a deal, and in the end the Serbian-Hungarian mafia took over and started recruiting people and it was increasingly hard for anyone to make it on their own, while those who smuggled for the mafia went over in regular columns, out of turn, like the diplomats, because from then on it wasn’t just the border guards but presumably also the local politicians who had their hands in that till, but anyhow, he didn’t want to poke his nose in it, he said, all he wanted to say was that then, because of the increased volume of traffic, they were having to wait nine or ten hours at the border, while the petrol mafia’s fuel smugglers dodged the queue and passed through the barriers out of order, like diplomats, which was quite infuriating, he said, but soon they came for him too, at first just explaining politely how advantageous it would be for him to work for them, but since he didn’t cave, they began to threaten him, and when that didn’t work either, he was once stopped by heavies on bikes, somewhere on the Hungarian side of the border, and these bikers finally managed to convince him that he really would be much better off smuggling fuel for them, and from then on he didn’t have to queue up on the border and avoided the other cars along with the fuel smugglers, and the grey huntsman just stood by the roadside watching them, and it was in fact that grey huntsman that he wanted to tell us about, the grey huntsman, who stood by the  roadside in the rust-red sunset, when the bottom of the sky splits open and it’s as if a fox came sneaking out, he said to the nurse, as a matter of fact that’s all he wanted to tell us about, not the petrol, but never mind. 

America, of course, at least as seen from Serbia, was absolutely impossible, that is to say, from Serbia he would never have got to America, you could bet your life on it, since for a long time he couldn’t imagine getting from Serbia even to somewhere like Vienna or Berlin, for example, he said, as Serbia, or as it was then called, Little Yugoslavia, had shrunk during the wars, really becoming ever smaller, more and more cage-like, and while it was still possible to get to the Hungarians or the Romanians for toothpaste, socks and margarine, the idea of getting any further seemed absurd, at least to him, for it was enough for him to just think of Vienna or Berlin and he would immediately get dizzy, like someone living in a cellar or a pit in the ground knocked sideways by even the thought of light, so America, yes, that was really Mission Impossible itself, getting to America seemed just as absurd as going back to one’s childhood, he said, of course in the end we all lose our childhood, but actually those who lose it most of all are the people who lose it along with the country they’ve grown up in, and Yugoslavia was completely submerged in the mud, as if it had never existed, so that lately he’s been looking for some footholds in the quagmire, footholds and supports, like that Manhattan poster, and as he watched a lot of American films when he was a boy, he now consoled himself with the thought that he had perhaps grown up not in Yugoslavia after all, but in America, and indeed  he’d recently begun to feel particularly homesick for America, and he thought that if he really had to go, he might as well aim for the most difficult thing, which was America, yes, that seemed virtually impossible.

Die Türken zogen jedes Jahr mindestens zweimal durch Serbien und Ungarn, einmal am Anfang des Sommers, wenn sie nach Hause, in die Türkei fuhren, und ein zweites Mal Ende August, wenn sie auf dem Weg zurück zu den Deutschen waren, die ungarischen und serbischen Wege waren also im Grunde den ganzen Sommer über voll mit türkischen Gastarbeitern, und wenn ein ungarischer Türkenschläger oder ein serbischer Held des Mittelalters ausgerechnet da wiederauferstanden wäre, hätte er stante pede einen Herzinfarkt bekommen, wenn er gesehen hätte, wie unbehelligt die Türken im ganzen Land herumbrausten, und tanken wollte natürlich jeder Türke in Serbien, denn in Serbien war der Kraftstoff billiger, also war die Tankstelle, an der er arbeitete, den ganzen Sommer über voll mit Türken, sagte er, und in seiner Vorstellung knabberte er an einer Möhre, während es draußen wieder zu regnen anfing oder seit Tagen gar nicht mehr aufgehört hatte.

Früher, sagte er, habe er sich auch mit Kraftstoffschmuggel beschäftigt, eine Zeitlang konnte man davon ganz gut leben, auf der ungarischen Seite tankte er voll, roll16 te mit dem vollen Tank über die Grenze und lieferte auf der serbischen Seite die Ware ab, sagte er, sie hatten den Tank eines verbeulten alten Mercedes ein bisschen umgebastelt, damit doppelt so viel Kraftstoff reinpasste, und danach schmuggelte er jahrelang mit diesem frisierten Mercedes den Kraftstoff von Ungarn nach Serbien, oder, wie man es damals nannte, nach Klein-Jugoslawien, wo es wegen des Embargos keinen Kraftstoff gab, und in den ersten Jahren des Krieges lebten viele vom Kraftstoff-Schwarzhandel, an der ersten Tankstelle in Szeged tankten sie voll und fuhren nach Serbien zurück und verkauften dort das Benzin und das Petrol für den doppelten Preis, so einfach war das, auf der ungarischen Seite volltanken, auf der serbischen die Ware verticken, zumindest anfangs, denn später legte die Mafia ihre Hand auf den Kraftstoff und die Dinge änderten sich, sagte er, aber egal, am Anfang des Krieges konnte man mit Benzinschmuggel ziemlich gut verdienen, besonders wenn man pro Tag drei- bis viermal fuhr, und es gab welche, die nicht nur den Tank vollmachten, sondern auch Mineralwasserflaschen, die sie dann in jedem erdenklichen Winkel des Autos versteckten, und andere gingen noch weiter und leiteten im Gras versteckt mehrere Kilometer lange Plastikschläuche über die grüne Grenze und ließen über diese den Kraftstoff von Ungarn nach Serbien sickern, und sie konnten mit diesen kleinen Tricks jahrelang die ungarischen Grenzer ausspielen, oder die Grenzer waren für eine entsprechende Beteiligung mit eingeweiht, aber es wurde nicht nur Benzin von Ungarn nach Klein-Jugoslawien verschoben, sondern auch Salami, Frischkäse und Margarine, Kaffee, Schokolade und Seife, Schlüpfer, Unterhosen und auch Zahnbürsten, und damals musste man bereits vier bis fünf Stunden an der Grenze warten, den immer mehr widmeten sich dem Schwarzhandel, und das lange Warten machte jeden nervös, ihm zum Beispiel verkrampfte sich wegen der Nervosität der Magen, er konnte nicht mehr richtig essen, er knabberte den ganzen Tag im Wagen nur noch an Möhren herum, stand an der Grenze mit dem alten Mercedes und knusperte an den Möhren, sagte er, und da konnte er nicht mehr vier- bis fünfmal am Tag fahren, maximal zwei- oder dreimal, und so war es gar nicht mehr so ein gutes Geschäft, und schließlich erschien die serbisch-ungarische Mafia auf der Bildfläche und fing an, die Leute zu organisieren, und wer auf eigene Rechnung arbeiten wollte, hatte es immer schwerer, die aber für sie die Ware verschoben, überquerten die Grenze in regelrechten Kolonnen außerhalb der Reihe wie die Diplomaten, denn von da an hatten nicht mehr nur die Grenzer, sondern vermutlich auch die lokalen Politiker ein Interesse an der Sache, aber egal, da will er sich nicht einmischen, sagte er, und er habe nur so viel erzählen wollen, dass man damals wegen des erhöhten Verkehrsaufkommens acht oder zehn Stunden an der Grenze warten musste, während die Kraftstoffschmuggler der Benzinmafia um die Reihe herumfuhren und wie die Diplomaten außerhalb der Reihe unterm Schlagbaum durchfuhren, was ziemlich ärgerlich war, sagte er, aber bald wurde auch er aufgesucht, und erst erklärte man ihm nur mit schönen Worten, was es für Vorteile hätte, wenn er für sie arbeitete, da er aber nicht gleich umfiel, drohte man ihm, und als sie auch damit keinen Erfolg hatten, wurde er eines Tages von Motorradrockern unterwegs aufgehalten, irgendwo, noch auf der ungarischen  Seite, und diesen Jungs auf den Motorrädern ist es dann gelungen, ihn zu überzeugen, dass er viel besser daran täte, den Kraftstoff in Zukunft für sie zu verschieben, und von da an musste er nicht mehr in der Reihe an der Grenze stehen, er überholte die anderen Autos zusammen mit den Benzinschmugglern, und der graue Jäger stand am Wegesrand und sah ihnen nur zu, und das war es, was er erzählen wollte, diesen grauen Jäger, der in der rostroten Abenddämmerung am Rande des Weges stand, wenn der Rand des Himmels aufreißt und es so aussieht, als würde ein Fuchs dort herauskriechen, sagte er zum Pfleger, im Grunde wollte er darüber reden, nicht über das Benzin, aber egal.

Amerika war natürlich, zumindest von Serbien aus gesehen, das Unmögliche an sich, von Serbien aus wäre er also nie nach Amerika gekommen, darauf würde er Gift nehmen, da er sich lange Zeit noch nicht einmal vorstellen konnte, dass er von Serbien jemals zum Beispiel nach Wien oder Berlin kommen könnte, sagte er, Serbien oder wie man es damals nannte Klein-Jugoslawien wurde während der Kriege wirklich immer kleiner, immer enger, immer käfigartiger, zu den Ungarn oder den Rumänen kam man noch, um Zahncreme, Socken, Margarine zu kaufen, aber weiter zu kommen erschien völlig unmöglich, zumindest für ihn, denn es reichte schon, wenn er an Wien oder Berlin dachte, schon begann ihm schwindlig zu werden, als würde er in einem Keller leben oder in einem Erdloch und der bloße Gedanke ans Licht würde ihn schon umwerfen, Amerika also, das war Mission Impossible an sich, nach Amerika zu kommen schien undenkbar zu sein, als hätte er in die Kindheit zurückgewollt, sagte er, wobei die Kindheit irgendwann für alle verloren geht, aber am meisten verlieren sie doch diejenigen, die mit der Kindheit auch das Land verlieren, in dem sie aufgewachsen sind, und Jugoslawien ging vollständig im Sumpf unter, als wäre es nie dagewesen, also sucht er in letzter Zeit in diesem Sumpf nach etwas, an dem er sich festhalten könnte, wie zum Beispiel am Plakat von Manhattan, und da er in seiner Kindheit so viele amerikanische Filme gesehen hatte, tröstete er sich jetzt damit, dass er vielleicht gar nicht in Jugoslawien, sondern in Amerika aufgewachsen war, und tatsächlich, in letzter Zeit begann sich ein seltsames Heimweh nach Amerika in ihm zu regen, und er dachte, wenn er schon gehen muss, warum sollte er nicht gleich mit dem Schwierigsten anfangen, doch Amerika, das schien beinahe unmöglich zu sein.

Turci najmanje jedanput godišnje prelaze Srbiju i Mađarsku, prvi put početkom leta, kada odlaze u Tursku, a drugi put krajem avgusta, kada se vraćaju u Nemačku, tako da mađarski i srpski putevi praktično celo leto vrve od turskih gastarbajtera, i kada bi neki mađarski ili srpski junak koji je sekao turske glave, kojim slučajem oživeo baš u tom periodu i spazio Turke kako jezde uzduž i popreko drumovima njegove otadžbine, a da im ni dlaka s glave ne fali, istog bi trena doživeo infarkt, i normalno da svi Turci sipaju gorivo u Srbiji, jer je u Srbiji gorivo jeftinije, pa je benzinska pumpa na kojoj radi čitavog leta puna Turaka, rekao je, zamišljajući da gricka šargarepu, dok je napolju opet počela kiša, a možda danima nije ni prestajala.  

Ranije se, govorio je, i on bavio švercom goriva, jedno vreme se od toga prilično dobro moglo živeti, natočio bi na mađarskoj strani, pa bi se sa punim rezervoarom otkotrljao preko granice, isporučio robu na srpskoj strani, rekao je, izlupali su malo rezervoar starog, dotrajalog mercedesa, kako bi mogao da primi duplo više goriva, pa je onda godinama tim izlupanim mercedesom švercovao gorivo iz Mađarske u Srbiju, ili, kako su je tada nazivali, Malu Jugoslaviju, u kojoj zbog embarga nije bilo goriva, te su u prvim godinama rata mnogi živeli od šverca goriva, napunili bi rezervoare na prvoj benzinskoj pumpi u Segedinu, pa bi se vraćali u Srbiju i tamo po duploj ceni prodavali benzin ili naftu, prosto ko pasulj, natočiš na mađarskoj strani, na srpskoj prodaš robu, barem u početku, jer posle je mafija stavila šapu na gorivo i stvari su se promenile, rekao je, no svejedno,  početkom rata šverc benzina bio je prilično unosan biznis, naročito ako čovek obrne tri-četiri ture dnevno, a bilo je i onih koji bi do vrha punili ne samo rezervoare, već i flaše za kiselu vodu, koje su potom sakrivali po svim mogućim delovima automobila, drugi se se pak drznuli i korak dalje, postavili su kilometarske plastične cevi preko zelene granice, sakrili ih ispod trave, pa preko njih prebacivali gorivo iz Mađarske u Srbiju, i godinama im je polazilo za rukom da na taj način izigraju mađarske carinike, a možda su i carinici bili upoznati sa situacijom, u zamenu za odgovarajući procenat od zarade, ali nije se samo benzin švercovao iz Mađarske u Malu Jugoslaviju, nego i salame, vajkrem i margarin, kafa, čokolada i sapun, donji veš, gaće i četkice za zube, i tada se čekanje na granici već odužilo na četiri-pet sati, jer sve je više ljudi radilo na crno, a dugo čekanje izazivalo je nervozu kod svih, njemu se, recimo, od nervoze skupljao želudac, nije mogao normalno da jede, pa bi u takvim prilikama po ceo dan samo grickao šargarepu u kolima, stajao na granici u starom Mercedesu i nervozno krckao šargarepu, rekao je, i tada više nije mogao dnevno da okrene četiri-pet tura, nego dve-tri u vrh glave, pa biznis više nije bio toliko isplativ, da bi se na kraju pojavila srpsko-mađarska mafija i počela da vrbuje ljude, pa je onome ko je radio za svoj groš bivalo sve teže, a opet, oni koji su švercovali za njih, prelazili su granicu u pravim marševskim kolonama, preko reda, poput diplomata, jer od tog trenutka nisu samo carinici, nego verovatno i lokalni političari bili upleteni u posao, no svejedno, ne bi želeo da zabada nos u to, rekao je, samo je hteo da kaže da su zbog pojačanog prometa oni tada morali da čekaju nekih osam do deset sati na granici, dok su šverceri goriva povezani sa benzinskom mafijom izbegavali redove i poput diplomata mimo reda prolazili rampu, što je bilo prilično iritirajuće, rekao je, ali ubrzo su i njega pronašli, prvo su mu samo lepo objasnili kakve bi mu beneficije donosilo kada bi radio za njih, no, budući da nije naseo, krenule su pretnje, a kako im ni to nije upalilo, jednom prilikom zaustavili su ga usput batinaši na motociklima, još negde na mađarskoj strani granice, i ti momci na motociklima uspeli su napokon da ga ubede da će zaista mnogo bolje proći ako ubuduće za njih bude za švercovao gorivo, pa od tada nije više morao stajati u redu na granici, već je zajedno sa drugim švercerima benzina zaobilazio ostale automobile, a sivi lovac je stajao kraj puta i samo ih posmatrao, i baš je to želeo da ispriča, da kaže nešto o sivom lovcu koji je stajao kraj puta u crvenkastosmeđem sutonu, kada se nego razlije po horizontu, i kao da iz njega izbaulja nekakva lisica, rekao je bolničarki, zapravo je samo o tome želeo da priča, a ne o benzinu, ali svejedno. 

Amerika je, naravno, barem iz srpske perspektive, bila potpuno nedostižna, tako da iz Srbije nikada ne bi dospeo u Ameriku, nema šanse, ta dugo nije mogao zamisliti da bi iz Srbije ikad mogao stići i do Beča ili Berlina, rekao je, Srbija, ili, kako su je u to vreme nazivali, Mala Jugoslavija, tokom ratova sve se više smanjivala, stešnjavala, sve je više nalikovala kavezu, do Mađara i Rumuna se još nekako i moglo dobaciti, otići po zubnu pastu, čarape, margarin, ali dospeti dalje od toga delovalo je nemoguće, njemu barem, jer dovoljno je bilo samo da pomisli na Beč ili na Berlin i već bi mu se zavrtelo u glavi, kao da živi u podrumu ili u nekoj rupi u zemlji, pa ga već i sama pomisao na svetlost obara s nogu, Amerika, dakle, bila je Mission Impossible, stići u Ameriku činilo se podjednako nemoguće kao i vratiti se u detinjstvo, kazao je, naravno, detinjstvo svi na kraju gubimo, ali ga ipak najviše gube oni koji zajedno sa njim gube i zemlju u kojoj su odrasli, a Jugoslavija je potpuno utonula u glib, kao da nikada nije ni postojala, tako da u poslednje vreme traži nekakve oslonce u toj baruštini, oslonce i uporišta, poput onog plakata za Menhetn, a pošto je u detinjstvu gledao mnoštvo američkih filmova, sada se teši mišlju da možda i nije odrastao u Jugoslaviji, već u Americi, i stvarno, u poslednje vreme počeo je osećati neku neobičnu nostalgiju za Amerikom, i pomišljao je, ako već mora da ide, zašto ne bi odmah krenuo od najtežeg, a Amerika se činila gotovo nedostižnom. 

U Berlinu je potom bez prestanka prdeo ulicama, danima se šetkao levo-desno, premda je kiša neprekidno rominjala, i kad god bi kraj njega prošao autobus, puštao bi vetrove, berlinski autobusi, istina, nisu bučni, no donekle ipak prigušuju zvuke, pa bi ispočetka čekao da mu autobus priđe, i tek bi onda pustio ponekog goluba, nije mu bilo jasno otkuda se toliki vazduh nagomilao u njemu, stomak mu je bio potpuno nadut i posvuda je osećao sitna probadanja, rekao je, mada može biti da je sve to bilo samo zbog benzina, ma da, sasvim sigurno mu je šverc benzina upropastio stomak, a koliko iritira već i sama činjenica da postoje državne granice, pa na šta to liči, ide čovek, putuje lepo, i odjednom ga zaustave kako bi mu zavirili u torbu i u gaće, nije mogao da se navikne na to, uzalud je svakodnevno prelazio srpsko-mađarsku granicu, stomak mu se svakom prilikom stezao, iako se uvek i svuda pridržavao svih propisa, ali na srpsko-mađarskoj granici uvek postupaju sa čovekom kao da krijumčari alkohol i cigarete, i njemu bi se kasnije, čak i godinama posle toga, kada je već putovao vozom ili auto-stopom i kada više nije švercovao gorivo, već obične sveske sa belim listovima, svaki put na granici stezao želudac, pa onda može biti da mu stomak nije upropastio benzin, već granica, ma nek se nose u pičku materinu ovi što su smislili granice, rekao je, pa pogledao preda se i napravio kratku pauzu, a onda nastavio, ma mogao je u stvari i kosti ostaviti tamo, pravo je dakle čudo da se uopšte živ izvukao i da su mu samo creva stradala, ali su ona zato stradala potpuno, tako da je u Berlinu večito morao da prducka ulicom, te je upravo zato polako počeo da razume Srbe koji baš ne mirišu Mađare, mada su mu ranije creva funkcionisala normalno, ili skoro normalno, no Srbi su već tada osećali da sa njim nešto nije u redu, mora da u tim Mađarima, Albancima, Bošnjacima i Ciganima odista ima nečeg odvratnog, rekao je, i sada već uviđa da su Srbi u pravu, Mađari i Albanci zaista smrde više od njih, ali to je shvatio tek u Berlinu, gde je neprestano prdeo, i već je pomišljao, moguće je da su te stvari zaista nacionalno predodređene i da Mađari, ili makar „Mađari sa one strane granice“, takozvani „vojvođanski Mađari“ prde više od proseka, no svejedno, cela ova priča poslužila mu je da objasni da on sa svoje strane sada već sasvim razume Srbe, rekao je i napravio kratku pauzu, pa nastavio, u Berlinu je kiša neprekidno rominjala, ali njemu to nije smetalo, špartao je ulicama do kasno u noć, tek bi oko podneva zastao kod Turčina da smaže porciju kebaba s pirinčem, rekao je bolničarki, koja naravno ni reči nije razumela od onoga što joj je „onaj šmokljan“ ovde napričao, a ionako je već odavno izašla, tako da je ostao sam u sobi, ali mleo je  i dalje, naravno da bi mu posle svakog prdeža uglavnom laknulo, istina, samo na par minuta, jer bi onda stomak ponovo krenuo da mu se nadima, da mu otiče, da se napinje, pa bi, hteo-ne hteo, ponovo morao da se upuva, što je još bila i srećnija varijanta, kada bi uspeo da pusti goluba, jer ako bi gasovi ostali unutra, stomak bi pre ili kasnije počeo da ga probada, da ga steže, i to bi se onda pojačavalo sve dok ga ne bi spopao osećaj da se noževi lagano okreću u njemu, i onda mu ne bi preostajalo ništa drugo nego da se vrati u glumičin stan, da legne na pod i da se izvija levo-desno po golom parketu, bilo je neshvatljivo otkud mu toliki vazduh u crevima, i više ga nije toliko zanimalo da li se tlo pomeralo ili nije, jedino je želeo da se oslobodi vetra od kojeg mu se trbuh napinjao, pa se bacakao na patosu po razbacanim glumičinim stvarima, pokušavajući da se nekako olakša, ali od preteranog hodanja zabolela su ga i stopala, tu, na sredini, taj luk između nožnog palca i pete, mada, može biti da pati od „spuštenog članka” ili mu tabani polako postaju ravni, a možda i ne postaju, nego su već odavno ravni, jebeni ravni tabani, rekao je, pa bi uveče, po povratku u stan, sedao ispred televizora i pritiskao, masirao stopala, no san bi ga ubrzo savladao, bukvalno bi se stropoštio u san, poput odsečenog stabla, i tek bi se negde pred zoru dovukao iz fotelje u krevet, a ujutro bi, pošto bi se na jedvite jade probudio, doteturao do kuhinje i skuvao sebi pravu kafu, ne cikoriju, od koje bi se koliko-toliko povratio, no tada bi se već i oblačio uveliko, ne bi li što pre krenuo, kao da meri prolazno vreme, kao da mora da pređe neku propisanu distancu, a od kafe bi naravno ogladneo, te bi kod pekara na uglu kupio kiflu sa šunkom, pa bi je onako usput, u papiru smazao, bez prestanka je špartao ulicama, kao da traži nešto ili kao da ga za to plaćaju, i to ne male sume, rekao je, ali njemu je u glavi bio samo plan Luftbrücke, to jest, da će ispasti već nešto od tog plana, jer, na kraju krajeva, nije nezamislivo da će vazdušni koridor uskoro ponovo biti pušten u promet, a onda mu neće biti teško da dospe u Ameriku, jednom rečju, ništa nije izgubljeno, za sada barem, ta sve mu se već lepo u glavi posložilo, stvari su se sve dosad odvijale gotovo same od sebe, stizanje do Berlina pokazalo se, recimo, mnogo lakšim nego što je zamišljao, na benzinskoj pumpi je, naime, svakodnevno viđao sijaset berlinskih automobila, na registarskim tablicama imali su veliko slovo B, a u to vreme je putnu torbu već svaki dan vucarao sa sobom, nakrcanu donjim vešom i potkošuljama, no nije želeo ništa da brza, prisebno je čekao povoljan trenutak, baš kao i sivi lovac u ataru srpskog sela, radije bi, naravno, putovao sa Srbima nego sa Turcima, nema on, naravno, ništa protiv Turaka, ama baš nikakvih problema nema sa njima, radi se samo o tome da je u srpskim kolima bilo više mesta, pošto bi Turci svako ćoše natrpali stvarima, rekao je, na kraju je ipak sa Turčinom došao u Berlin, taj je, naime, začudo, putovao sâm starim mercedesom, istim onakvim kakvim je on svojevremeno švercovao benzin, i držao je da je to dobar znak, pa je, napunivši mu rezervoar, pitao Turčina da li bi možda u kolima bilo mesta i za njega, do Berlina, no Turčin ispočetka nije razumeo šta ga pita, „Was?“, odgovorio mu je pitanjem, na šta mu je on ponovo objasnio, podjednako perfektno, kako „Ist das ein Platz für mich in Berlin?“, naizmenično pokazujući na sebe i na prazno sedište, i onda ga je Turčin napokon razumeo, ali je mislio da ga zavitlava, te se slatko nasmejao, on je, međutim, ostao ozbiljan i ponovio je, „ein Platz“ i „für mich“ i „in Berlin“, i Turčin je najzad ukapirao da nije šala, da zaista želi da ode sa njim do Berlina, pa je počeo da klima glavom, „ja, ja, kein Problem“, možda jer je pomislio, sjajno, makar neće morati da putuje sam, imaće sa kim da razgovara tokom puta, no prevario se, jer razgovora na kraju i nije bilo, Turčin je naravno uporno mleo svoje, a on je isprva i pokušavao da se usredsredi, no kasnije je uvideo, biće dovoljno ako mu samo s vremena na vreme jednim „ja, ja“ da za pravo, i onda bi Turčin zadovoljno nastavio po svom, tako se nekako odvijao taj razgovor, Turčin je mleo i mleo, a on bi mu povremeno odobravao, uzgred budi rečeno, biće da je taj Turčin imao neku čudnu govornu manu, pošto mu je jezik, poput neke hitre zverčice, skakutao napred-nazad među usnama, što baš i nije bio lep prizor, pa mu je kroz glavu prošlo, a šta ako je ovo neki guzojeb, neki peder, turski pederčić koji ga je samo iz tog razloga na njegovo insistiranje tako rado povezao sa sobom, no svejedno, nema on u stvari ništa protiv pedera sve dok ga ostavljaju na miru, rekao je, i prešli su srpsko-mađarsku granicu za par sati, a nije im trebalo ni toliko da protutnje kroz Mađarsku, čudna neka država, pređeš je za dva sata vožnje, tako da su oko podneva već bili negde u Slovačkoj, i onda se Turčin zaustavio kod benzinske pumpe da natoči i da mokri, a i njemu se već žestoko mokrilo, pa ipak, kada mu se Turčin obratio i upitao ga da li mu se ide u vece, on mu je odgovorio, „nein, nein, ma kakvi“, ta samo mu je još falilo da ga ovaj turski derpe startuje u slovačkom veceu, te je odlučio da se suzdrži, no ubrzo se, naravno, ispostavilo da  je sasvim pogrešno procenio situaciju, budući da ga je Turčin pitao da li mu se ide u vece upravo zbog toga što nije želeo da idu zajedno, jer je bolje ako jedan od njih ostane da pričuva kola dok drugi mokri, ali tada je već bilo kasno da se predomisli, pa je morao da se suzdržava, makar ono kratko vreme dok su se prevezli preko Slovačke, kazao je, čudna neka država, sat vremena vožnje i već si je prešao, i već su se nalazili negde u Češkoj kada je osetio da će se, ne budu li stali, sada već definitivno upišati, izašli su već bili iz Brna, truckali su se prema Pragu razrovanim češkim autoputem, toliko su se kola tresla na tom putu da ne samo što mu se stravično pripišalo, nego mu se i priprdelo, no tada je još bio u stanju da se lepo tiho upuva u sedište, i kada su se negde u blizini Praga ponovo zaustavili da uzmu gorivo, nije ni sačekao da ga Turčin išta pita, otvorio je vrata i žurno izašao iz kola, ali uzalud mu sav trud, toliko mu se već bilo mokrilo da je mogao samo da se odgega do mobilnog toaleta, i dok je stigao do njega, nekoliko kapi mu se već i slilo u gaće, pa ipak, unutar Toi Toi-ja ni za boga miloga nije htelo da krene, možda zato što se satima pre toga suzdržavao, i onda je samo stajao u tom zagušljivom vonju od mokraće, dok su mu se niz leđa slivale kapi znoja, no uspeo je da iscedi samo tanušni končić mokraće iz sebe, te nije imao drugog izbora nego da sedne na prljavi vece i da onda u ritmu morzeove azbuke ispusti tečnost iz sebe, kap po kap, isprekidano, ali, ako se izuzme ovo, u suštini je putovanje sa Turčinom prošlo dobro, nikada ne bi ni pomislio da je sve tako prosto, čovek ujutro sedne u kola i uveče izađe u Berlinu, potrebno je bilo, istina, i malo sreće, makar toliko da je uspeo da obezbedi sebi privremeno prazan stan, ali stvari se nekad srede same od sebe, rekao je bolničarki koja je upravo bila ušla u sobu i stavila belu šolju na ormarić, pa izašla, a on je nastavio, dobri su ovi sirupi, premda je, istini za volju, malo već ogladneo, neka mu sledeći put, ako je moguće, donese sendvič sa salamom, ili, još bolje, burek sa sirom, juče ili prekjuče je poslednji put jeo, kupio je kiflicu sa šunkom kod pekara na uglu i pojeo je usput, u papiru, onako kako se jede burek kod kuće, u Srbiji, jer burek je jedino tako i dobar, kada se jede iz masnog papira, pa i Amerikanci tako jedu hamburger, rekao je, pa napravio kraću pauzu i nastavio,  moguće je da u stvari i nije počelo sa plakatom za Menhetn, već sa onom teniskom majicom kratkih rukava koju je dobio od nekog iz Amerike i na koju su, shvatio je to dok ju je okretao i prevrtao u ruci, na više mesta bile utisnute glava predsednika Linkolna i američka zastava, glava veličine pesnice, a zastava veličine dlana, čak je i na rukave majice stalo još pola glave i pola zastave, osim toga, ta majica je posvuda bila načičkana srebrnkastim zvezdicama, vrlo je, dakle, moguće da nije počelo sa plakatom za Menhetn, već sa tom teniskom majicom, kakva šteta što se toga nije setio još pre polaska, mogao ju je poneti sa sobom na putovanje u Ameriku, ko bi, naravno, pomislio da će zaista i stići do Berlina, pre toga je bilo dovoljno samo da pomisli na Beč ili na Berlin pa da mu se odmah zavrti u glavi, rekao je, jer Srbiju su zatvorili kao neko preduzeće u stečaju, i nije baš verovao da će se ikada izbaviti odatle, a u stvari, bilo je prosto kao pasulj, ujutro je seo u turski mercedes, a uveče izašao na Martin Luter Štrase.