في المنزل

أجلس الآن؛ وحيداً
حول طاولةٍ مستديرةٍ
أجلس الآن؛ مستديراً
حول نفسي
أجلس الآن؛ كطاولةٍ ليس عليها أحد
أجلس الآن
لا أعرف كيف
تفوح مني رائحة التبغ
والخسائر
قلبي دولاب محشوّ بعلاّقات الملابس
وبعلاقات شبه تذكارية
رأسي علبة سردين صدئة
كلّما هزّته ريحٌ
سمعتُ داخلي مواء قطٍ تائه
كلّما رشقني الأطفال بالحجارة
تدحرج مثل كرة نحو برميل القمامة
وكلّما سألت عن الوقت
انفتحت على العدم
كلّما سألت
صرت خفيفا
مثل لا شيء
عن يميني ريح
وعن يساري ريح
تأخذني ريح
وتحطّ بي ريح
وكلّما ارتفعت عن سطح الفكرة
ازداد حنيني للسقوط على حقيقة حادة.
أنا حجر يفكّر بالطيران
أجلس كآلهة قديمة على عتبة حزني
وأفكّر بكتابة قصيدة جديدة عن امرأة لا أعرفها
أفكّر برسم صورةٍ لامرأة لا تجيء،
أفكّر بالطريقة التي أدعوها بها إلى كوب من الشّاي
أفكّر في الطّريق الطويل المؤدي إلى باب بيتي
أفكّر في الطّريق الطويل المؤدي إلى بيتي
أفكّر في الطّريق الطويل إلى بيتي
أفكّر في الطّريق إلى بيتي
أفكّر في بيتي
ثم أفكر بشراء مقبضٍ للباب
وبابٍ للجدار
وجدارٍ لنا
لكنّني الآن جائع
وأريد أن أنهي هذا
ثم أريد أن أبكي لـ وحدي
وأنام.

*
أستيقظ من النّوم
فأجد شجرة تستلقي جانبي
أفكّر.. لابدّ أنّه العطش
ما جلب كلانا إلى مكانٍ كهذا،
أذهب إلى المطبخ
فأصادف دباً على مائدتي
لابدّ أنّني نسيتُ أبواباً كثيرةً
مفتوحةً
في حياتي
أقول إذا تجاهلته لبضع سنوات
سيختفي
أو
سيبدو كأنّه لا شيء.
أفتح صنبور الماء
فتخرج سمكة
اثنتان
ثلاثة
لابدّ أنّ صيّاداً مسعوراً
يركض إثرها
أفكّر إذا منحتها وطناً ربّما تعيش ليومٍ آخر
أضع السّدادة في فتحة المجلى،
ثمّ أشرب مع الجميع
الأسماك
والدب
والشجرة
ثمّ أخرج لأعوي.

***

الغابة التي حدثت في غيابك

1

لا يمكنك أن تنتزع من شجرةٍ اسمها
إلى الأبد
حتّى وإن وضعته بين دفتي كتابٍ
يوماً ما
أحدٌ سيفتحه
ويحرّر الغابة التي حدثت في غيابك.

2
بين حين وآخر
اركلوا الحصى
بأقدامكم
التجاهل موتٌ مؤقّت
لا تتركوها تعتاد.

3
في السوبر ماركت
أمام ثلاجة الأطعمة البحريّة
هناك فقط!
أقف سعيداً…
حيث يمكنني أن أرى البحر
أخيراً…
في زنزانة.

4
أستند على الكلمات
لأنّ كلّ الأشياء تتداعى
لأنّ يدي ــ مثلي ــ بلهاء
تحنّ… وتتمنّى لنفسها الشقاء
لأنّ الأيدي التي تمتدّ
ستلطخني بذكريات جديدة
بعدم آخر أجهل حدود تعبي فيه
بفرحٍ نيئ
تلزمه مخالب وأنياب
وربما بتعاسةٍ أقلّ من المعتاد
ولأنّ الوحدة…
تفتكُ أسرعَ من الضجر
أربّي لسكاكينها قلبي
وأنبل من الشفقة
لذا أهبها ندمي لتبصر
وأرقّ من تجاهل الذين نحبّهم
لذلك دون أن أخاف
أناديها أمام الجميع باسمي.

5
ما الجيد في الذكريات؟!
إنّها أشبه بحفلةٍ
داخل مصعدٍ
معطّل
لن تستطيع أن تدعو إليها أحداً
مجرّد الفكرة
تُشعرني بالاختناق.

6
لم أعد حزيناً
لديّ قميصٌ جديدٌ
يُطعم الأزهار في غيابي
يفتح لي الباب
يمسح عرقي بأكمامه
ويحتضنني
حين أبدو بائساً
يتسلّل بلطفٍ
يحكّ أزراره على ظهري
ويهمس في أذني أغنيةً
وعندما تُصيبني الحمّى
يرتمي مثل جروٍ خائفٍ
جانبي على السرير
وبعد أن أنام…
يتمدّد خارجاً
فوق حبل الغسيل
يختار أسماء للنجوم
ويذرف مثلي
الدموع
بانتظاركِ.

7
هناك أيّام جيّدة
وهناك أيّام سيّئة
وهناك تلك الأيام…
التي لا أعرف كيف خلقها الرب
في غيابكِ.
■ ■ ■
أريد أن أحبّك
وأريد أن أكرهكِ
قليلاً
وأريد لكرهي الشرس
أن يكون طريقاً…
إلى حبّكِ.
■ ■ ■
سأعيد عليكِ ما قلتَه…
أنا عُدّتك
التي ستصلحين بها
العالم.

8
«إلى عمار مرشد… صديقي»
أهديتُه قميصاً
وأهداني زوج جوارب
اعتقدتُ لوهلةٍ…
أنّ ما فعلتُه سيجعله يبدو وسيماً
أكثر
بينما كان يفكّر
بطريقة
ليبقيَ على قدميّ
دافئتين.
بعد يومين أضعتُ فردةً
وجدتها في اليوم الثالث
لكنّني كنتُ قد نسيتُ مكان الأخرى
وهكذا دواليك…
كلّ يوم
أخسر نصف دفءٍ
وأحصل على آخر.
ثمّة أسباب لا نلقي لها بالاً
تستحقّ من أجلها أن نعيش
هذا أحدها.
■ ■ ■
هدايا الوحيدين
تخيفنا
لأنّها تشبههم.

U kući

Sjedim sada, sam
Za okruglim stolom
Sjedim sada,
Kružeći oko sebe.
Sjedim sada, kao stol za kojim nitko ne sjedi
Sjedim sada
Ne znam kako
Iz mene isparava miris duhana
I gubitaka
Srce mi je ormar pun vješalica
I polumnemoničkih veza
Glava mi je zahrđala konzerva sardina
Kada je zaljulja vjetar
Čujem u njoj mijaukanje izgubljene mačke
Kada me djeca gađaju kamenjem
Kotrlja se kao lopta prema košu za smeće
Kada se zapitam o vremenu
Ništa
Kad se zapitam
Postajem lakši
Kao da sam ništa
S moje desne strane, vjetar
S moje lijeve strane, vjetar
Zameo me vjetar

Kada se izdižem s površine misli
Jača moja žudnja da se strmoglavim na oštru istinu.
Ja sam kamen koji želi poletjeti
Sjedim kao staro božanstvo na pragu svoje tuge
Razmišljam da napišem novu pjesmu o ženi koju ne znam
Razmišljam da napravim sliku ženi koja ne dolazi,
Razmišljam o načinu na koji ću je pozvati da popijemo šalicu čaja
Razmišljam o dugačkom putu koji vodi do vrata moje kuće
Razmišljam o dugačkom putu koji vodi do moje kuće
Razmišljam o dugačkom putu do moje kuće
Razmišljam o putu do moje kuće
Razmišljam o mojoj kući
Pa razmišljam o kupnji kvake
I vrata za zid
I zida za nas
Ali sada sam gladan
I želim ovo dovršiti
Poslije želim plakati, sam
I usnuti.

*
Budim se iz sna
Vidim stablo kako se naginje prema meni
Razmišljam…
Mora da je žedno
Što li nas je dovelo do ovakvog mjesta
Odlazim u kuhinju
Pronalazim medvjeda na stolu
Mora da sam zaboravio mnoga vrata
Otvorena
U svom životu
Kažem, ako se pravim da nije tu, nekoliko godina
Nestat će
Ili
Izgledat će kao da ne postoji
Otvaram slavinu
Izlazi riba
Dvije
Tri
Mora da ih neki poludjeli ribič
Naganja uokolo
Razmišljam, ako im dam dom, možda požive još koji dan
Stavljam čep na otvor odvoda
I pijem sa svima
S ribama
Medvjedom
I stablom
Pa izađem da zaurlam.

***

Šuma koja je izrasla dok te nije bilo
1
Ne možeš prisilit stablo da ti prizna svoje ime
Nikada
Čak i kada ga spremiš među korice knjige
Jednog dana
Netko će je otvoriti
I osloboditi šumu koja je izrasla dok te nije bilo.

2
S vremena na vrijeme
Udarali su šljunak
Vašim stopalima
Nemar je privremena smrt
Ne dozvoli joj da se navikne na to.

3
U supermarketu
U hladnjaku su
Samo plodovi mora!
Stojim, sretan…
Tu gdje mogu vidjeti more
Napokon
U tamnici.

4
Oslanjam se na riječi
Jer se sve raspada
Zato što je moja ruka – poput mene – idiot
Postaje nježna
Želi sebi sve najgore
Jer ruke koje se pružaju
Okaljat će me novim sjećanjima
I još jednom prazninom u kojoj neću osjetiti granice svog umora
Sirovom radošću
Sputavaju ga kandže i kljove
Možda s manje žara nego inače
I zato što samoća
Ubija brže nego dosada
Prinosi moje srce svojim bodežima
Plemenitija od samilosti
Zato joj darujem svoje kajanje da providi kroz njega
Uljuđenija je od zanemarivanja onih koje volimo
I zato, bez da se bojim
Dozivam je pred svima svojim imenom.

5
Što je to dobro u uspomenama?
One su kao zabava
U liftu
Koji ne radi
Na koju nećeš moći nikoga pozvati
Samo misao
Zbog koje osjećam da se gušim.

6
Nisam više tužan
Imam novu košulju
Zalijeva cvijeće dok me nema
Otvara mi vrata
Briše mi znoj svojim rukavima
Grli me
Kada se osjećam jadno
Polagano se šulja
Trlja gumbove na moja leđa
Mrmljajući mi pjesmu u uho
I kada dobijem vrućicu
Baci se poput uplašenog šteneta
Na mene kada ležim u krevetu
A nakon što zaspim
Rasteže se prema vani
Iznad užeta za sušenje odjeće
Bira imena zvijezdama
I poput mene
Lije suze
Čekajući tebe

7
Postoje dobri dani
Postoje loši dani
I postoje oni dani
Ne znam kako ih je Bog stvorio
U tvom odsustvu

*
Želim te voljeti
I želim te mrziti
Polagano
Želim svojoj mržnji da postane zlobna
Da postane put
Do tvoje ljubavi
*
Vratit ću ti što si rekla
Ja sam tvoj alat
S kojim ćeš popraviti
Svijet.

8
“Amaru Muršidu, mom prijatelju.”
Poklonio sam mu košulju
A on je meni poklonio par čarapa
Razmislio sam na trenutak…
O tome što sam napravio da ga uljepšam
Dok je on razmišljao
Kako da ostane na mojim stopalima
Na toplome
Nakon dva dana, izgubio sam jednu cipelu
Pronašao sam je trećeg dana
Ali sam bio zaboravio na kojem mjestu je druga
I tako dalje…
Svakog dana
Izgubio bih pola topline
I dobio nešto drugo.
Postoje razlozi o kojima ne razmišljamo
Zaslužujemo živjeti zbog njih
Ovo je jedan od njih.

*
Darovi usamljenih
Nas plaše
Jer izgledaju poput njih.

À la maison

me voilà assis ; seul
à une table qui est ronde
me voilà assis ; et je fais le tour
de moi-même
me voilà assis ; comme une table laissée vacante
me voilà assis
je ne sais pas comment
je dégage une odeur de tabac
et de si graves défaites
mon cœur est une armoire bourrée de cintres
et de semi-cendres relationnelles
ma tête est une boîte de sardines rouillée
et quand elle est secouée par le vent
j’entends un chat perdu miauler en moi
et quand les enfants me jettent des pierres
elle roule comme une balle vers le tonneau à ordures
quand je demande l’heure
j’ouvre sur le néant
quand je pose une question
je deviens léger
comme un rien
avec du vent, à droite
du vent, à gauche
le vent m’emporte
et le vent me pose
et quand je m’élève au-dessus du niveau de l’idée
m’aspire l’envie de tomber sur une réalité plus dure.
Je suis une pierre qui a l’idée de voler
je m’assieds comme les dieux anciens sur le seuil de ma tristesse
et je réfléchis à un nouveau poème sur une femme inconnue
je réfléchis au dessin d’une femme qui ne viendra pas
je réfléchis à la manière l’inviter à une tasse de thé
je réfléchis au long chemin qui ramène à la porte de chez moi
je réfléchis au long chemin qui ramène chez moi
je réfléchis à chez moi
et puis je réfléchis à l’achat indispensable d’une poignée pour la porte
d’une porte pour le mur
d’un mur pour nous
mais voilà que j’ai faim
je veux terminer ceci
et je veux pleurer seul
et dormir.

***

Je me réveille
et je trouve un arbre allongé à mes côtés
je pense : ça doit être la soif
qui nous a amenés tous les deux dans un endroit pareil,
je vais dans la cuisine
il y a un ours sur la table
j’ai dû oublier de nombreuses portes
ouvertes
dans ma vie
si je l’ignore quelques années je me dis
il disparaîtra
ou
il aura l’air de rien.
J’ouvre le robinet
un poisson en sort
deux
trois
un pêcheur enragé doit sûrement
leur courir derrière
je me dis que si je leur offre un pays ils survivront un jour de plus
je mets le bouchon de l’évier,
je bois avec eux
poissons
ours
arbre
et je sors aboyer.

***

La Forêt qui s’est produite en ton absence

1

Tu ne peux pas arracher à un arbre son nom
pour toujours
même si tu le bloques dans la masse d’un livre
un jour
quelqu’un ouvrira le livre
et libérera la forêt qui s’est produite en ton absence

2

De temps à autre
donnez des coups de pieds
dans les cailloux
l’indifférence est une mort provisoire
ne les laissez pas s’habituer.

3

Au supermarché
devant le congélateur des aliments marins
là seulement !
Je jouis…
de pouvoir regarder la mer
enfin…
en prison.

4

Je m’appuie sur les mots
parce que toutes les choses se dérobent
parce que ma main – comme moi – stupide
est sensible… qu’elle se promet à l’aride
parce que les mains qui se tendent
me saliront avec de nouveaux souvenirs
avec un autre néant dans lequel j’ignore les limites de ma fatigue
avec une joie crue
nécessitant griffes et crocs
et peut-être avec un malheur moindre qu’à l’accoutumée
et parce que la solitude est
plus rapidement destructrice que l’ennui
je prépare mon cœur à rencontrer ses couteaux
plus noble que la pitié
je lui donne mes regrets pour alimenter sa clairvoyance
plus mince que l’indifférence de ceux qu’on aime
sans peur
je l’appelle en public par mon nom

5

Qui y a-t-il de bon dans les souvenirs ?
Ils sont comme une fête
dans un ascenseur
en panne
où tu ne pourra inviter personne
à cette simple idée
j’étouffe.

6

Je ne suis plus triste
j’ai une nouvelle chemise
elle arrose les fleurs en mon absence
elle m’ouvre la porte
éponge ma sueur d’un revers de manche
m’enlace
quand j’ai l’air mal
elle se glisse avec douceur
et ses boutons me grattent le dos
elle me murmure des chansons à l’oreille
et quand j’ai de la fièvre
elle se met en boule comme un chiot craintif
à côté dans le lit
et quand je suis endormi…
elle se déplie en sortant
sur le fil à linge
elle invente des noms pour les étoiles
et verse comme moi
des larmes
en t’attendant

7

Il y a de bonnes journées
il y a de mauvaises journées
il y a de ces journées…
je me demande comment le seigneur a pu les créer
sans toi

*

Je veux t’aimer
et je veux te détester
un peu
et j’aimerais que ma haine féroce
soit un chemin…
vers ton amour.

*

Je vais te répéter ce que j’ai dit…
je suis ta boîte à outils
qui va te servir à réparer
le monde.

8

à Omar Morched… mon ami
je lui ai offert une chemise
lui m’a offert une paire de chaussettes
et j’ai cru un instant
que mon acte le ferait paraître beau
un peu plus
alors que lui cherchait
un moyen
pour garder mes pieds
au chaud.
Au bout de deux jours j’ai perdu une des chaussettes
je l’ai retrouvée le troisième jour
mais j’avais oublié l’emplacement de l’autre
et ainsi de suite…
chaque jour
je perds une demie chaleur
et en retrouve une autre.
Il y a des choses qui ne s’expliquent pas
qui sont des raisons de vivre
c’en est une.

***

Les cadeaux des gens solitaires
nous font disparaître
parce qu’ils leur ressemblent

In casa

Siedo, adesso, solo, a una tavola
rotonda. Siedo,
adesso, arrotolato su me stesso.
Siedo, adesso,
come una tavola
a cui nessuno siede.
Siedo, adesso,
non so come, ma emana,
dal mio corpo, un odore di tabacco
e di sconfitte.
Il mio cuore è un armadio
pieno di grucce
per abiti e di grucce
che sembrano ricordi,
scatola di sardine arrugginita
è la mia testa.
Ogni volta che il vento
la scuote sento,
dentro di me,
il miagolio di un gatto smarrito.
Ogni volta che lanciano, i marmocchi,
le loro pietre, lei
rotola come una misera palla
verso il bidone della spazzatura.
Ogni volta che chiedo:
«che ore sono?»
mi apro all’assenza.
Ogni volta che chiedo
divento più leggero, come il nulla.
C’è un vento alla mia destra
c’è un vento, anche, alla mia sinistra.
C’è un vento che mi prende
c’è un vento, anche, che mi mette giù.
Ogni volta che salgo sopra al tetto
dei pensieri aumenta la mia fame
di verità taglienti.
Sono una pietra
che pensa di volare.
Siedo come un’antica
divinità sulla soglia del mio
dolore, mentre penso a come scrivere
una nuova poesia per una donna
che non conosco ancora,
e penso a un quadro che vorrei dipingere
per una donna che non verrà mai,
penso a una tazza di tè che vorrei poterle offrire,
penso alla lunga strada che conduce alla porta di casa mia,
penso alla lunga strada che conduce a casa mia,
penso alla lunga strada verso casa mia,
penso alla strada verso casa mia,
penso a una casa mia
e penso di comprare una maniglia
per la porta e una porta
per il muro e un muro
per noi due.
Ora, però, ho fame
e voglio smetterla
e voglio piangere,
da solo, e poi dormire.

*

Mi sveglio e trovo un albero
sdraiato al mio fianco.
Penso: sarà la sete…
Cosa ci ha attratti verso
un posto come questo?
Vado in cucina
e trovo un orso sulla mia tavola.
Devo averne scordate proprio tante,
di porte aperte, nella mia vita.
Mi dico: se fingessi di ignorarlo
per qualche anno
poi, forse, sparirebbe
o almeno sembrerebbe
una cosa da nulla.
Apro un po’ il rubinetto
dell’acqua ed esce un pesce,
poi due, poi tre:
ci sarà un pescatore
furioso che dà loro
la caccia, penso che se offrissi loro
un rifugio, potrebbero
vivere, forse, almeno un giorno in più.
Metto un tappo allo scarico
dell’acqua e bevo
insieme a tutti: ai pesci, all’orso e all’albero
e poi esco
per ululare.
La foresta cresciuta senza te

1
Non puoi strappare il suo nome a una pianta
neppure se la chiudi fra le pagine
di un libro, prima o dopo
qualcuno, aprendolo, libererà
la foresta cresciuta senza te.

2
Di tanto in tanto
date dei calci ai sassi con i piedi.
Far finta di ignorare è già una morte
anticipata, non lasciate mai
che diventi, per voi, un’abitudine.

3
Supermarket, davanti
alla cella dei frutti
di mare: solo qui
mi fermo un po’, felice, a guardare
il mare, finalmente,
in una cella.

4
Mi aggrappo alle parole
perché tutte le cose, intorno a me,
cadono a pezzi,
perché la mia mano,
come me, è idiota,
ha nostalgia e cerca nuovi affanni,
perché le mani che ora io tendo
mi macchieranno di ricordi nuovi,
di un’altra assenza,
di cui non so quando mi stancherò,
di una gioia cruenta
che chiede artigli e zanne
e di una sofferenza
che sarà, forse,
meno intensa del solito,
perché la solitudine
uccide più veloce della noia,
perciò abituo il mio cuore ai suoi coltelli,
ed è più nobile della pietà,
perciò le offro
il mio rimorso affinché lo veda,
ed è più tenera dell’ignoranza
di coloro che amiamo,
perciò, senza paura,
la chiamo col mio nome
davanti a tutti.

5
Che cosa c’è di buono nei ricordi?
Che sembrano una festa
dentro un ascensore
rotto e a cui nessuno
può essere invitato:
solo al pensiero
mi sento soffocare.

6
Non sono triste, più,
ho una camicia nuova
che dà da bere ai fiori
quando io non ci sono,
apre per me la porta
e mi asciuga il sudore con le maniche,
mi abbraccia quando crede che sia triste
e prova a intrufolarsi dolcemente,
mi strofina i bottoni sulla schiena
e sussurra canzoni nel mio orecchio.
Quando ho la febbre, poi,
si tuffa come un cucciolo impaurito
vicino a me sul letto
e dopo che ho dormito
si stende fuori ad asciugarsi e sceglie,
insieme a me, i nomi delle stelle
versando, come me,
lacrime amare mentre aspetto te.

7
Ci sono giorni buoni
e poi giorni cattivi
e poi ancora quei giorni in cui
mi chiedo perché mai
abbia creato
il Signore dei giorni senza te.

■ ■ ■

Voglio amarti
e voglio, un po’, odiarti
e voglio anche
che il mio odio furioso sia la strada
che mi porta al tuo amore.

■ ■ ■

Io ti ripeterò ciò che mi hai detto:
sarò quello strumento con cui tu
riparerai il mondo.

8
Al mio amico ʿAmmār Muršid
Gli ho regalato una camicia e lui
mi ha regalato un paio di calzini.
Io pensavo di farlo più grazioso
e lui pensava a un modo per scaldare
i miei due piedi.
Due giorni dopo,
però, ne ho perso uno.
Il terzo giorno,
poi, l’ho ritrovato,
ma nel frattempo
avevo già dimenticato dove
avevo messo l’altro,
e così via…

Ogni giorno io perdo
una metà
del suo calore,
però ritrovo l’altra.
Ci sono cose a cui non diamo peso,
ma sono ciò per cui dovremmo vivere

■ ■ ■

I doni che ci fanno i solitari
ci spaventano sempre
perché temiamo
che siano come loro.