La traduction inquiète
Written in French by Mathilde Vischer
| A specimen of Babel: Stories on the loss of the earth’s one speech and the confusion of languages
Dans la petite ville aux maisons basses dans laquelle je vis, j’ai été frappée récemment, en revenant de l’université, par une porte donnant accès à l’une de ces maisons : au-dessus du cadre figuraient les numéros 51 et 2. L’écart entre ces deux chiffres m’est apparu singulier, et en observant que la porte se trouvait située près du croisement de deux rues, j’en ai rapidement conclu qu’elle devait ouvrir sur une maison dont une partie des habitants vit à la fin d’une rue, l’autre partie au commencement d’une autre. Cette porte qui s’ouvre sur un espace désignant à la fois le lieu de la fin et celui du commencement, lieu du passage, de l’entre-deux, me semble pouvoir évoquer cet interstice dans lequel se tient la traduction : début et fin de quelque chose, traverse, lieu de l’inconfort qui demande sans cesse à se redéfinir, se redessiner, qui inquiète et transforme. La traduction comme lieu d’inconfort, d’inquiétude et de vertige, Camille de Toledo l’écrit et la « chante » dans ses textes – je pense à L’Inquiétude d’être au monde ; Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne et à sa conférence intitulée « L’entre-des-languesCamille de Toledo, « Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne », Le Seuil, Paris, 2009 ; « L’Inquiétude d’être au monde », Verdier, Lagrasse, 2010 ; « L’entre-des-langues », en ligne : http://remue.net/spip.php?article692, 25.08.14, consulté le 15.05.17. ». Dans cette conférence, il invite à réfléchir à la traduction comme à « une langue à la fois une et multiple », « une langue du trou, de l’interstice », une « po-éthique de l’entre-des-langues ». C’est pour moi également dans cet écart, cet « entre » devenant « antre » (refuge), que se tient le traducteur qui tente de traduire une voix qui s’est adressée à lui personnellement. Et c’est là aussi que toute femme et tout homme qui souhaite interroger notre monde, dont la complexité rend peut-être trop souvent aveugle aujourd’hui, devrait se tenir :
Dans l’entre des langues, there is kein Universel. / Et le traducteur sait qu’il n’y a pas une idée, une seule, / vers laquelle remonteraient les mots / comme les saumons sauvages. / Le traducteur sait que l’entre-des-langues est / le seul endroit sauvage qu’il nous reste. / Là, pas de maître-mot, mais un trou, / un vertige et une hésitation. […] / Là, justement, où nous devons apprendre à vivre, / dans l’inquiétude de toute choseCamille de Toledo, “L’inquiétude d’être au monde”, pp. 42-43, cf. note 1..
Dans l’une des dernières scènes du magnifique film de Jim Jarmusch, Paterson, un poète japonais discute de poésie avec le personnage principal, Paterson. Le poète japonais, venu aux États-Unis pour connaître la ville du poète admiré Williams Carlos Williams, dit à Paterson que ses propres poèmes n’existent qu’en japonais, puis il ajoute : « Lire un poème traduit, c’est comme prendre une douche avec un imperméable ». De cette métaphore apparemment triviale et dépréciative à l’égard de la traduction poétique, à l’image de nombreux lieux communs sur l’intraduisibilité de la poésie, je souhaiterais proposer une lecture inverse, dynamique : prendre une douche avec un imperméable, c’est tout d’abord vivre autrement un geste commun devenu banal, c’est devenir conscient d’une expérience quotidienne, renouvelée dans une forme inédite ; c’est ensuite entrer dans la sensation nouvelle du corps touché par l’eau à partir des interstices, des failles ; c’est enfin faire l’expérience de l’inconfort, de ce « non-lieu » de la traduction, de cet « entre-des-langues » qui, autant sur le plan linguistique que politique, nous inquiète et nous pousse à repenser la langue, les langues, les relations entre les cultures, les sociétés, les littératures.
Il s’agirait ainsi de traduire la poésie à partir de cela, de la différence, de l’interstice, du vertige de l’« antre des langues », de cette inquiétude qui est la nôtre aujourd’hui : il ne s’agirait donc plus de penser la traduction comme ce qu’il faudrait reproduire, retrouver ou ne pas perdre du poème, mais au contraire de l’envisager à partir de ce qu’il faut modifier, transformer, inquiéter, pour mieux faire à sa langue ce que le texte fait à la langue de départ. Pour mieux permettre au traducteur qui écrit aussi en son nom seul d’inquiéter également son propre langage, de le réinventer et de le renouveler.
Si la traduction inquiète, et cela de manière féconde, mettant la femme, l’homme, la traductrice, le traducteur, en mouvement, peut-être est-elle aussi, parfois, inquiète, dans le mouvement inverse à ce que propose de Toledo : à l’heure où il semble plus que jamais nécessaire, en Europe et ailleurs, d’œuvrer pour mieux se comprendre, certains peuples rejouent la face négative de Babel, sa « malédiction », cette fois proférée de voix et de décrets d’hommes, en érigeant des murs de langues à l’intérieur d’une même langue, dans le but de diviser, d’empêcher toute compréhension et tout « vivre-ensemble ». C’est ce qui a lieu aujourd’hui, en Europe, en Bosnie. Comme l’explique un article récent de « The Economist Explains« Is Serbo-croatian a language ? », in « The Economist Explains », 10.04.17, en ligne : http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4, consulté le 19.06.17 ; lire aussi le quatrième chapitre de : Ivan Colovic, « The Balkans : The Terror of Culture. Essays in political Anthropology », Nomos, Baden-Baden, 2011. », les habitants de Bosnie, de Serbie, de Croatie et du Montenegro parlaient jusqu’ici des variations d’une même langue, usuellement appelée « serbo-croate ». Cette langue a cessé d’exister, puisque quatre langues ont été définies artificiellement, trois en alphabet latin, une en alphabet cyrillique. Les nationalistes serbes voient dans ce nouveau décret un moyen de porter atteinte au lien entre les Serbes de Serbie, les Bosniaques serbes et les Monténégrins« Nationalist Serbs see the new declaration as one which attempts to undermine the link between Serbs in Serbia, Bosnian Serbs and Montenegrin. » (The Economist Explains, 10.04.17, en ligne : http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4), consulté le 19.06.17.. Il mène par ailleurs à plus d’une absurdité : des enfants d’une même ville de Bosnie se retrouvent dans une même école dans des classes différentes, parlant chacun « leur » langueL’autre exemple est celui des inscriptions sur les paquets de cigarettes, qui le sont aujourd’hui en trois« langues » : imaginons des inscriptions sur des paquets de cigarettes en bâlois, en zurichois et en bernois.. Si aujourd’hui tous se comprennent encore et sont contraints de jouer la différence de façon artificielle, qu’en sera-t-il dans deux ou trois générations si les différences entre ces « langues » se creusent ? La traduction deviendra nécessaire là où tout le monde se comprenaitL’article en question mentionne déjà une telle absurdité : lors de procès de guerre, il suffisait d’avoir un traducteur qui parle l’une des quatre variations, aujourd’hui, ce n’est plus le cas.. Faut-il voir là le triste revers de l’espoir que tenait la phrase désormais proverbiale d’Umberto Eco : « La langue de l’Europe, c’est la traduction » ? Et, d’un point de vue linguistique, cette situation ne serait-elle pas également l’envers de la lecture hassidique du mythe de Babel, que relate Nicolas Bouvier dans « Voyage, écriture, altéritéNicolas Bouvier, « Voyage, écriture, altérité », in « L’Échappée belle. Éloge de quelques pérégrins », Metropolis, Genève, 2000, p. 64. Les passages cités sont tous issus de cette page. » ? Dans cette interprétation hassidique du mythe, les hommes, parlant tous la même langue, tombent dans une litanie « si monotone que personne n’écoutait plus personne ». Ils construisent ainsi une tour « pour échapper à l’indifférence et à l’ennui », mais « même ce défi n’aurait pas suffi à tirer l’humanité de son laconisme et de sa torpeur ». Dieu leur vient alors en aide en créant toutes sortes de langues et de dialectes, sortant ainsi l’humanité de sa léthargie et réveillant « une curiosité qui s’était éteinte ». Dans le contexte balkanique, c’est au contraire le conflit et l’incompréhension entre les hommes parlant une même langue qui provoque la division linguistique. Oserait-on cependant espérer que cette multiplication artificielle des langues parvienne à susciter une curiosité réciproque nouvelle ? La question reste ouverte.
Dans cette Europe morcelée où les tensions s’exacerbent, où les identités se brouillent, où des peuples toujours plus nombreux et différents sont amenés à se côtoyer, il deviendra plus que jamais nécessaire d’explorer, avec de Toledo, l’« entre-des-langues comme hypothèse de travail ». En espérant que ces divisions artificielles puissent prendre la forme d’un nouvel élan pour chercher cet « espace qui s’ouvre avec la traductionCamille de Toledo, « Entre-des-langues », cf. note 1. », dans « une sagesse de l’écartèlementCamille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau, p. 201, cf. note 1. » permettant d’« appréhender avec plus de justesse un “comm-un” qui ne nie pas la multiplicité, la diversité et le conflit.Camille de Toledo, « Entre-des-langues », cf. note 1. »
– – –
The myth of Babel tells of the loss of the earth’s one language and one speech, and the confusion of languages. Suddenly every object and every idea assumed a plurality of names, and the oversized tower, symbol of human imagination and hubris, was abandoned within the shadow foreboding its destruction. With an unprecedented series of correlated texts, Specimen explores these magnificent ruins, hearing echoes of the multiplicity of languages and the birth of translation. This collection includes texts about Babel, translation or language, and special translations. In September 2021, 20 years after 9/11, the Babel festival will focus on the multiplication of languages and the present diaspora from the regions of ancient Babylon – the scattering of the children of men over the face of all the earth. >> www.babelfestival.com
Published June 24, 2021
Une première version de ce texte a paru dans :
Marco Baschera, Pietro De Marchi et Sandro Zanetti (éd.), Zwischen den Sprachen/Entre les langues Bielefeld, Aisthesis Verlag, 2019, pp. 205-208.
Il est proposé ici dans une version remaniée.
© Mathilde Vischer 2019
PREVOD (SE) UZNEMIRUJE
Written in French by Mathilde Vischer
| A specimen of Babel: Stories on the loss of the earth’s one speech and the confusion of languages
Translated into Bosnian by Nihad Hasanović
U gradiću niskih kuća gdje živim, nedavno su me zapanjila, dok sam se vraćala s univerziteta, vrata koja vode u jednu od tih kuća: iznad štoka stajali su brojevi 51 i 2. Razlika u numeraciji mi se učinila neobičnom i, primijetivši da su vrata nadomak križanja dviju ulica, brzo sam zaključila da su sigurno ulaz u kuću gdje dio stanara živi na kraju jedne ulice, a ostatak na početku druge. Čini mi se da ta vrata prema prostoru koji istovremeno upućuje na dva mjesta – kraja i početka, na mjesto prelaza, međuprostora, podsjećaju na procjep gdje počiva svaki prevod: početak i kraj nečega, tačka iskušenja, mjesto nelagode koje stalno traži da se redefiniramo i preoblikujemo, koje uznemiruje i preobražava. O prevodu kao mjestu nelagode, uznemirenosti i vrtoglavice Camille de Toledo piše i “pjeva” u svojim tekstovima – mislim na Uznemirenost bivanjem u svijetu i Bukvu i brezu. Esej o evropskoj tuzi, kao i na njegovo predavanje pod nazivom MeđujezičjeCamille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne, izd. Le Seuil, Pariz, 2009; L’inquiétude d’être au monde, izd. Verdier, Lagrasse, 2010; L’entre-des-langues, na internetu: http://remue.net/spip.php?article692, 25/08/14, konsultovano 15/05/17.. U ovom predavanju nas poziva da mislimo o prevodu kao “jeziku jednom i u isti mah mnogostrukom”, “jeziku rupe, procjepa”, “po-etici međujezičja”. I ja bih rekla da je u tom “između”, tom otklonu koji postaje zaklon, pribježište, smješten prevodilac, koji pokušava da prevede glas koji mu se osobno obratio. Tu bi se takođe sve žene i muškarci koji žele preispitivati naš svijet, čija složenost nas možda danas i prečesto čini slijepim, trebali naći:
U području između jezika, there is kein Universel. / I prevodilac zna da nijedne ideje nema, baš nijedne, / prema kojoj bi se riječi penjale / poput divljih lososa. / Prevodilac zna da je međujezičje / jedino preostalo divlje mjesto. / Tu nema ključne riječi, tu su samo rupa, / vrtoglavica i oklijevanje. […] / Upravo tu moramo naučiti da živimo, / uznemireni svimCamille de Toledo, L’inquiétude d’être au monde, str. 42-43, isp. fn. 1..
– – –
The myth of Babel tells of the loss of the earth’s one language and one speech, and the confusion of languages. Suddenly every object and every idea assumed a plurality of names, and the oversized tower, symbol of human imagination and hubris, was abandoned within the shadow foreboding its destruction. With an unprecedented series of correlated texts, Specimen explores these magnificent ruins, hearing echoes of the multiplicity of languages and the birth of translation. This collection includes texts about Babel, translation or language, and special translations. In September 2021, 20 years after 9/11, the Babel festival will focus on the multiplication of languages and the present diaspora from the regions of ancient Babylon – the scattering of the children of men over the face of all the earth. >> www.babelfestival.com
U jednoj od posljednjih scena predivnog filma Jima Jarmuscha Paterson, japanski pjesnik raspravlja o poeziji s glavnim likom Patersonom. Japanski pjesnik, koji je došao u SAD da upozna grad svoga pjesnika-idola Williamsa Carlosa Williamsa, kaže Patersonu da njegove pjesme postoje samo na japanskom i dodaje: “Čitati prevedenu pjesmu, to je kao da se tuširaš u kabanici.” Oslanjajući se na ovu naizgled trivijalnu i potcjenjivačku metaforu o prevođenju poezije, po uzoru na tolika opšta mjesta o neprevodivosti poezije, željela bih predložiti jedno obrnuto i dinamično čitanje: tuširati se u kabanici znači prije svega živjeti drugačije jedan običan i banaliziran čin, postati svjestan svakodnevnog iskustva, obnovljenog u dotad neviđenom obliku; to nadalje znači ući u novi osjećaj tijela dotaknutog vodom iz procjepa, iz pukotina; to najzad znači iskusiti nelagodu, to “ne-mjesto” prevođenja, to “međujezičje” koje nas, kako na lingvističkom tako i na političkom planu, uznemiruje i tjera da iznova promišljamo jezik i jezike, odnose između kultura, društava i literatura.
Ovdje se, prema tome, radi o prevođenju poezije odatle, iz razlike, procjepa, vrtloga u “zaklonu od jezikâ”, iz te uznemirenosti koja nam je danas tako svojstvena: nije, dakle, više bit u tome da se prevođenje svodi na to da gledamo šta ćemo od pjesme reproducirati, ponovo otkriti i očuvati, već, naprotiv, da nas ono upućuje prema onom što treba promijeniti, preobraziti, uznemiriti, da bismo bolje učinili svome jeziku ono što je tekst učinio izvornom. Da bismo prevodiocu, koji takođe piše u svoje ime, dali više slobode da i on uznemiri vlastiti jezik, da ga iznova izumi i obnovi.
Ako prevod uznemiruje, i to na jedan plodan način, stavljajući ženu, muškarca, prevoditeljku, prevodioca u pokret, možda je i on ponekad uznemiren, u pokretu obrnutom od onoga što predlaže de Toledo: u vrijeme kad se čini da je više nego ikad potrebno u Evropi i drugdje da se djeluje u svrhu boljeg međusobnog razumijevanja, izvjesni narodi opet oživljavaju negativnu stranu Babilona, njegovo “prokletstvo”, koje ovaj put bacaju ljudi svojim glasovima i dekretima, podižući jezičke zidove unutar istog jezika s ciljem da podijele, da spriječe svako razumijevanje i “suživot”. To se dešava danas u Evropi, u Bosni. Kao što objašnjava nedavni članak u The Economist Explains“Is Serbo-croatian a language ?”, u The Economist Explains, 10/04/17, na internetu: http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4, konsultovano 19/06/17; pročitati takođe četvrto poglavlje: Ivan Čolović, The Balkans : The Terror of Culture. Essays in political Anthropology, Nomos, Baden-Baden, 2011., stanovnici Bosne, Srbije, Hrvatske i Crne Gore dosad su govorili varijacije istog jezika, koji se obično nazivao “srpsko-hrvatski”. Ovaj jezik je prestao postojati pošto su vještački ustanovljena četiri jezika, tri na latinici, jedan na ćirilici. Srpski nacionalisti vide u ovoj novoj odluci način da se naruši veza između Srba u Srbiji, bosanskih Srba i Crnogoraca”Nationalist Serbs see the new declaration as one which attempts to undermine the link between Serbs in Serbia, Bosnian Serbs and Montenegrin.” (The Economist Explains, 10/04/17, na internetu: http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4), konsultovano 19/06/17 . Ona nadalje dovodi do više apsurda: djeca iz istog grada u Bosni pohađaju istu školu, ali u različitim razredima, gdje svaka grupa govori “svoj” jezikDrugi primjer su natpisi na kutijama cigareta, koji su sada na tri “jezika”. Zamislimo natpise na tim kutijama na bazelskom, ciriškom i bernskom…. Ako se danas svi još uvijek razumiju i prisiljeni su da glume razliku na vještački način, šta će biti za dvije-tri generacije ukoliko se razlike između ovih “jezika” prodube? Prevod će postati neophodan tamo gdje je svako svakoga razumioNavedeni članak već spominje jedan takav apsurd: za vrijeme ratnih suđenja, bilo je dovoljno imati jednog prevodioca koji govori jednu od četiri varijacije, dok sada to više nije slučaj.. Treba li u tome vidjeti tužno naličje nade sadržane u sada već glasovitoj frazi Umberta Eca: “Da li je jezik Evrope prevod?” A s lingvističkog stajališta, nije li ta situacija takođe naličje hasidskog čitanja mita o Babilonu, o kojem izvještava Nicolas Bouvier u “Putovanju, pisanju, drugostiNicolas Bouvier, “Voyage, écriture, altérité”, u L’Échappée belle. Éloge de quelques pérégrins, Metropolis, Ženeva, 2000, str. 64. Citirani pasaži su s iste stranice.“? Po toj hasidskoj interpretaciji mita, ljudi, koji svi govore isti jezik, padaju u litaniju “tako monotonu da više niko nikoga nije slušao”. Zato zidaju kulu “da pobjegnu od ravnodušnosti i dosade”, ali “izgleda da ni taj izazov nije bio dovoljan da oslobodi čovječanstvo škrte riječi i mrtvila”. Bog im stoga priskače u pomoć stvarajući najrazličitije jezike i dijalekte, vadeći tako čovječanstvo iz letargije i budeći “radoznalost koja se bila ugasila”. U balkanskom kontekstu, naprotiv, upravo konflikt i nerazumijevanje među ljudima koji govore isti jezik izazivaju lingvističku podjelu. Smijemo li se ipak ponadati da će to vještačko umnožavanje jezika uspjeti da potakne neku novu uzajamnu radoznalost? Pitanje ostaje otvoreno.
U ovoj usitnjenoj Evropi, gdje se tenzije zaoštravaju, gdje se identiteti zamućuju, gdje su sve brojniji i različitiji narodi upućeni na međusobni dodir, više nego ikad postaće nužno da istražujemo, sa de Toledom, “međujezičje kao radnu hipotezu”. Iščekujući da te vještačke podjele poprime oblik nekog novog elana usmjerenog ka potrazi tog “prostora koji se otvara prevođenjem”Camille de Toledo, “Entre-des-langues”, isp. fn. 1., u “mudrosti raščerečenja”Camille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau, str. 201, isp. fn.1. što omogućuje da “tačnije uhvatimo ‘za-jednost’ koja ne negira mnogostrukost, različitost i sukob.”Camille de Toledo, “Entre-des-langues”, isp. fn. 1.
– – –
The myth of Babel tells of the loss of the earth’s one language and one speech, and the confusion of languages. Suddenly every object and every idea assumed a plurality of names, and the oversized tower, symbol of human imagination and hubris, was abandoned within the shadow foreboding its destruction. With an unprecedented series of correlated texts, Specimen explores these magnificent ruins, hearing echoes of the multiplicity of languages and the birth of translation. This collection includes texts about Babel, translation or language, and special translations. In September 2021, 20 years after 9/11, the Babel festival will focus on the multiplication of languages and the present diaspora from the regions of ancient Babylon – the scattering of the children of men over the face of all the earth. >> www.babelfestival.com
Published June 24, 2021
Prva verzija teksta objavljena je u:
Marco Baschera, Pietro De Marchi i Sandro Zanetti (prir.), Zwischen den Sprachen/Entre les langues Bielefeld, Aisthesis Verlag, 2019, str. 205-208.
Ovdje je ponuđena prerađena verzija.
© Specimen 2021
Prevođenje uznemiruje
Written in French by Mathilde Vischer
| A specimen of Babel: Stories on the loss of the earth’s one speech and the confusion of languages
Translated into Croatian by Ursula Burger
U gradiću s niskim kućama u kojem živim nedavno sam, na povratku s fakulteta, ostala zatečena pred vratima što vode u jednu od tih kuća: iznad ulaza stajali su brojevi 51 i 2. Raskorak između te dvije brojke učinio mi se neobičnim. Uočivši da se vrata nalaze nadomak križanja dviju ulica, ubrzo sam zaključila da zasigurno vode u kuću čiji dio stanara živi na kraju jedne ulice, a dio na početku druge. Ta vrata koja vode u prostor koji istodobno simbolizira mjesto kraja i mjesto početka, mjesto prolaza, međuprostora, mislim da mogu podsjetiti na procjep u kojem boravi prevođenje: na početak i kraj nečega, prolaz, mjesto nelagode koje traži da ga se uvijek iznova definira, osmisli, koje uznemiruje i preobražava. O prevođenju kao mjestu nelagode, nemira i vrtoglavice Camille de Toledo piše i «pjeva» u svojim tekstovima – mislim tu na Nemir bivanja na svijetu, Bukva i breza. Esej o europskoj tuzi i na njegovo predavanje naslovljeno «Međujezični prostorCamille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne, Le Seuil, Pariz, 2009..; L’inquiétude d’être au monde, Verdier, Lagrasse, 2010. ; «L’entre-des-langues », online: http://remue.net/spip.php?article692, 25.08.14, pregledano 15.05.17. ». U tom predavanju Toledo poziva na promišljanje prevođenja kao «istodobno jednog i višestrukog jezika», «jezika rupe, pukotine», «po-etike međujezičnog prostora». I sama sam mišljenja da prevoditelj koji nastoji prevesti glas koji mu se osobno obratio boravi u tom raskoraku, u tom «između» (entre) koje postaje njegov zaklon (antre). Ondje bi morali boraviti i svaka žena i svaki muškarac kojima je namjera proučavati ovaj naš svijet, čija složenost, danas, počesto zasljepljuje:
U međujezičnom prostoru, there is kein Universel. / A prevoditelj zna da ne postoji samo jedna i jedina ideja / prema kojoj bi riječi hrlile / poput divljih lososa. / Prevoditelj zna da je međujezični prostor / jedino divlje mjesto koje nam preostaje. / A ondje nema riječi-vodilje, tek rupa / vrtoglavica i oklijevanje. […] / E ondje moramo naučiti živjeti / u neizvjesnosti oko ama baš svegaCamille de Toledo, Uznemirenost bivanjem n svijetu, str. 42-43, vidi bilješku 1..
U jednom od posljednjih prizora prekrasnog Jarmuscheva filma Paterson japanski pjesnik razgovara o poeziji s glavnim likom Patersonom. Japanski pjesnik koji je došao u Sjedinjene Američke Države kako bi upoznao grad Williamsa Carlosa Williamsa, pjesnika kojemu se divi, pripovijeda Patersonu kako njegove vlastite pjesme postoje samo na japanskom jeziku, pa dodaje: «Čitati pjesmu u prijevodu je kao da se tuširaš u baloneru». Željela bih ovdje ponuditi jedno obrnuto, dinamično čitanje te naoko trivijalne i obezvrjeđujuće metafore na račun prevođenja poezije, nalik tolikim drugim općim mjestima o neprevodivosti poezije: tuširanje u baloneru omogućit će nam prije svega da, na jedan drugačiji način, iskusimo ustaljeni ritual koji je postao banalan, da postanemo svjesni svakidašnjeg iskustva i ponovimo ga u novom obliku, a zatim i da oćutimo novu senzaciju, senzaciju tijela do kojeg je voda doprla kroz pukotine, otvore, te naposljetku da iskusimo nelagodu, to «ne-mjesto» prevođenja, taj «međujezični prostor», koji nas, kako na lingvističkom, tako i na političkom planu uznemiruje i potiče na ponovno promišljanje jezika i jezikâ kao odnosa između kultura, društava i književnosti.
Poezija bi se dakle prevodila s te početne pozicije, počev od te razlike, te pukotine, te vrtoglavice međujezičnog prostora, tog nemira koji danas ćutimo: prevođenje više ne bismo promišljali kao ono što u pjesmi treba reproducirati, iznova pronaći ili ne izgubiti, već bismo ga, naprotiv, osmišljali počev od onog što valja promijeniti, preobraziti, uznemiriti, kako bismo svom jeziku što bolje učinili ono što tekst čini izvornom jeziku. Kako bismo prevoditelju koji i sam piše samo u svoje ime omogućili da uznemiri i vlastiti jezik, da ga iznova osmisli i obnovi.
Prevođenje ne samo da uznemiruje, i to plodonosno, pokrećući ženu, muškarca, prevoditeljicu, prevoditelja, ono možda ponekad uznemiruje i u obrnutom smjeru od onoga koji predlaže de Toledo: u vremenima kad se, u Europi i drugdje, napori za boljim međusobnim razumijevanjem čine sve neophodnijim, neki narodi ponovo igraju na onaj negativan aspekt Babilonske kule, na njezino «prokletstvo», koje ovoga puta pronose ljudski glasovi i dekreti, podižući jezične zidove unutar istog jezika, a sve u cilju podjele, sprečavanja razumijevanja i suživota. To se danas događa u Europi, u Bosni. Kao što tumači članak nedavno objavljen u časopisu «The Economist Explains«Is Serbo-croatian a language?», u The Economist Explains, 10. Travnja 2017., online izdanje: http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4 , posječen 19 lipnja 2017 ; pročitati i četvrto poglavlje u: Ivan Colovic, The Balkans : The Terror of Culture. Essays in political Antrhropology, Nomos, Baden-Baden, 2011. », stanovnici Bosne, Srbije, Hrvatske i Crne Gore dosad su govorili inačicama istog jezika, najčešće nazivanog «srpsko-hrvatskim». Taj jezik prestao je postojati jer su umjetno definirana četiri jezika, tri na latinici, jedan na ćirilici. Srpski nacionalisti vide u tom novom dekretu sredstvo kojim se želi ugroziti vezu između Srba u Srbiji, bosanskih Srba i Crnogoraca« Nationalist Serbs see the new declaration as one which attempts to undermine the link between Serbs in Serbia, Bosnian Serbs and Montenegrin. » (The Economist Explains, 10.04.17, online: http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4), posjećen 19. lipnja 2017.. Taj dekret uostalom dovodi do brojnih apsurda: djeca jednog grada u Bosni pohađaju istu školu, no u zasebnim razredima, govoreći svatko «svoj» jezikDrugi primjer su natpisi na kutijama cigareta, danas na tri «jezika»: pokušajmo zamisliti natpise na cigaretama na bazelskom, züriškom i bernskom…. Čak i ako se danas još uvijek svi razumiju, samo su primorani umjetno glumiti razlike, što će biti kroz dvije ili tri generacije, ako se razlike između ovih «jezika» prodube? Prijevod će postati nužan ondje gdje su se svi razumjeliSpomenuti članak već govori o jednom takvom apsurdu: u vrijeme ratnih suđenja, bilo je dovoljno imati jednog prevoditelja koji govori jednu od četiri inačice, danas to više nije slučaj.. Treba li u tome vidjeti tužno naličje nade koju je sadržavala sad već poslovična Ecova rečenica: «Jezik Europe je prevođenje»? S lingvističke pak točke gledišta, nije li ova situacija i naličje hasidskog čitanja mita o Babilonskoj kuli, koje u svojoj knjizi «Putovanje, pisanje, drugostNicolas Bouvier, « Voyage, écriture, alterité », u L’échappée belle. Éloge de quelques pérégrins, Metropolis, Genève, 2000, str. 64. Svi citirani isječci nalaze se na ovoj stranici.» prenosi Nicolas Bouvier? U toj hasidskoj interpretaciji mita o Babilonu, ljudi koji su govorili istim jezikom upadnu u litaniju «tako monotonu da više nitko nikoga nije slušao». I zato izgrade kulu «kako bi izbjegli ravnodušnost i dosadu», no «čak ni taj izazov nije uspio izvući čovječanstvo iz lakonizma i apatije ». Tad im u pomoć pritekne Bog stvorivši cijeli niz jezika i dijalekata, izvlačeći tako ljude iz njihove letargije i pobuđujući «ugaslu znatiželju». U balkanskom kontekstu situacija je obrnuta: jezičnu podjelu prouzrokuju konflikt i nerazumijevanje među ljudima koji govore istim jezikom. Ostaje li nada da će to umjetno umnožavanje jezika uspjeti pobuditi novo međusobno zanimanje? Pitanje ostaje otvoreno.
U ovoj rascjepkanoj Europi u kojoj napetosti jačaju, a identiteti se zamagljuju, u kojoj je sve veći broj sve različitijih naroda primoran na suživot, postat će nužnije nego ikad s Camilleom de Toledom istražiti «međujezični prostor kao radnu hipotezu». Nadajući se pritom da će ove umjetne podjele prijeći u novi elan usmjeren na potragu za «prostorom koji se otvara pri prevođenjuCamille de Toledo, « Entre-des-langues », vidi bilješku 1.», kroz to «iskustvo razglobljenostiCamille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau, p. 201, vidi bilješku 1.», i omogućiti točnije poimanje onog « za-jedno » (comm-un), koje ne negira mnoštvenost, raznolikost i konfliktCamille de Toledo, « Entre-des-langues », vidi bilješku 1.».
– – –
The myth of Babel tells of the loss of the earth’s one language and one speech, and the confusion of languages. Suddenly every object and every idea assumed a plurality of names, and the oversized tower, symbol of human imagination and hubris, was abandoned within the shadow foreboding its destruction. With an unprecedented series of correlated texts, Specimen explores these magnificent ruins, hearing echoes of the multiplicity of languages and the birth of translation. This collection includes texts about Babel, translation or language, and special translations. In September 2021, 20 years after 9/11, the Babel festival will focus on the multiplication of languages and the present diaspora from the regions of ancient Babylon – the scattering of the children of men over the face of all the earth. >> www.babelfestival.com
Published June 24, 2021
Prva verzija ovog teksta objavljena je u:
Marco Baschera, Pietro De Marchi i Sandro Zanetti (éd.), Zwischen den Sprachen/Entre les langues Bielefeld, Aisthesis Verlag, 2019, str. 205-208.
Ovo je nadopunjena verzija članka.
ZABRINUTO PREVOĐENJE
Written in French by Mathilde Vischer
| A specimen of Babel: Stories on the loss of the earth’s one speech and the confusion of languages
Translated into Serbian by Bojan Savić Ostojić
Nedavno, u mom malom gradu koji vrvi od niskih kuća, dok sam se vraćala s univerziteta, upala su mi u oči vrata koja vode u ulaz jedne takve kuće: iznad okvira nalazili su se brojevi 51 i 2. Začudio me je razmak između ove dve brojke. Utvrdivši da se vrata nalaze blizu raskrsnice dveju ulica, brzo sam zaključila da ulaz vodi u kuću čiji stanovnici žive delom na kraju jedne ulice, a delom na početku druge. Čini mi se da taj ulaz u prostor koji istovremeno označava mesto završetka i mesto započinjanja – među-mesto – može da predstavlja i onaj međuprostor u kojem opstaje prevođenje: početak i kraj nečega, prepreku, neugodno mesto koje neprekidno traži da se iznova definiše i ocrta, mesto koje unosi brigu i transformiše. A Kamij de Toledo piše upravo o prevođenju kao mestu neudobnosti, uznemirenosti i vrtoglavice; štaviše, „opeva“ ga u svojim tekstovima – mislim na L’Inquiétude d’être au monde (Nemir bivanja na svetu); Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne (Bukva i breza. Esej o evropskoj žalosti), kao i na konferenciju pod nazivom „L’entre-des-langues“ („Međujezik“)Camille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau. Essai sur la tristesse européenne, Le Seuil, Paris, 2009 ; L’Inquiétude d’être au monde, Verdier, Lagrasse, 2010 ; « L’entre-des-langues », na internetu : http://remue.net/spip.php?article692, 25.08.14, konsultovan 15.05.17.. Na toj konferenciji, Toledo nas poziva da prevođenje shvatimo kao „jezik koji je u isti mah jedan i višestruk“, kao „jezik rupe, proreza“, kao „po-etiku međujezika“. A prevodilac, pokušavajući da prevede glas koji se njemu direktno obratio, po mom mišljenju, nalazi se upravo u tom procepu, na toj „međi“ („entre“) koja postaje „stanište“ („antre“). I upravo tu bi trebalo da se nalaze svaka žena i svaki muškarac koji imaju želju da ispitaju naš svet, čija kompleksnost danas prečesto može da zaslepi:
U prostoru međujezika, there is kein Universel. / A prevodilac zna da ne postoji jedna jedina ideja/ od koje reči navodno potiču / poput divljih lososa. / Prevodilac zna da je međujezik / jedino divlje mesto koje nam preostaje. / Tamo se ne nalazi nikakva konačna reč, tamo su rupa, / vrtoglavica i oklevanje. […] / Upravo tamo, gde treba da naučimo da živimo, / u nemiru svega što postojiCamille de Toledo, L’inquiétude d’être au monde, str. 42-43, upor. belešku 1..
U jednoj od poslednjih scena izuzetnog filma Džima Džarmuša, Paterson, japanski pesnik razgovara o poeziji sa glavnim junakom, Patersonom. Došavši u Sjedinjene Države da upozna grad voljenog pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa, japanski pesnik kaže Patersonu da njegove pesme postoje samo na japanskom i dodaje: „Čitati prevedenu pesmu isto je što i tuširati se u kišnom mantilu“. Ja bih rado uzela ovu naizgled trivijalnu metaforu, koja se posprdno odnosi prema prepevavanju, poput brojnih opštih mesta o neprevodivosti poezije, i pročitala bih je otpozadi, dinamično: istuširati se u kišnom mantilu, to najpe znači na drugačiji način doživeti običan gest koji je postao banalan; to znači osvestiti svakodnevno iskustvo koje se obnavlja u jednom dotad neviđenom obliku; potom, znači i iznova osetiti telo koje je dotakla voda kroz međuprostore, šupljine; i naposletku, znači iskusiti neudobnost, „ne-mesto“ prevođenja, ono „međujezičko“ koje nas, kako na lingvističkom, tako i na političkom planu, navodi da ponovo promislimo jezik i jezike, odnose između kultura, društava i književnosti.
Glavni zadatak bi, dakle, bio da se poezija prevede počev od toga, počev od razlike, od međuprostora, od vrtoglavice „staništa jezika“ („antre des langues“), počev od uznemirenosti koja je naše pretežno stanje danas: prevođenje više ne bi trebalo shvatati kao ono što treba reprodukovati, pronaći ili ne izgubiti (kad je o pesmi reč), već ga valja razmotriti na osnovu onoga što treba izmeniti, transformisati, uznemiriti, kako bismo u svom jeziku učinili ono što tekst čini u jeziku izvornika. Da bismo bolje omogućili prevodiocu, koji takođe piše samo u svoje ime, da uznemiri sopstveni jezik, da ga preosmisli i obnovi.
S jedne strane, dakle, prevođenje uznemiruje, i to na plodan način, tako što pokreće ženu i muškarca, prevoditeljku i prevodioca. Ali s druge strane, ono može biti i zabrinuto, u kontrastu s onim što Toledo iznosi. U trenutku kad se čini da je više nego ikad potrebno raditi na međusobnom razumevanju, kako u Evropi, tako i drugde, neki narodi ponovo pokazuju negativnu stranu Vavilona, njegovo „prokletstvo“, koje se ovog puta iznosi ljudskim glasovima, ukazima i podizanjem jezičkih zidova unutar jednog istog jezika, radi podele, sprečavanja svakog razumevanja i svakog „suživota“. To se danas dešava u Bosni, koja je deo Evrope. Kako objašnjava jedan nedavni članak iz „The Economist ExplainsCamille de Toledo, L’inquiétude d’être au monde, str. 42-43, upor. belešku 1. stanovnici Bosne, Srbije, Hrvatske i Crne Gore donedavno su govorili varijantama jednog jezika koji se uobičajeno nazivao „srpskohrvatski“. Taj jezik je prestao da postoji jer su se četiri jezika potom odredila na veštački način, pri čemu su tri jezika uzela latinicu, a jedan ćirilično pismo. U tom novom dekretu srpski nacionalisti vide ugrožavanje veze između Srba iz Srbije, Srba iz Bosne i Crnogoraca« Nationalist Serbs see the new declaration as one which attempts to undermine the link between Serbs in Serbia, Bosnian Serbs and Montenegrin. » (The Economist Explains, 10.04.17, na internetu : http://www.economist.com/blogs/economist-explains/2017/04/economist-explains-4), konsultovan 19.06.17.. Dekret dovodi do mnogih besmislica: deca iz istog bosanskog grada nalaze se u istoj školi u različitim razredima, gde svako govori „svoj“ jezikDrugi primer tiče se natpisa na paklicama cigareta, koji se danas izvode na tri « jezika » : zamislimo da na našim cigaretama postoje natpisi na bazelskom, ciriškom, bernskom…. Ako se danas svi još razumeju, te su prisiljeni da razliku stvaraju na veštački način, šta će biti za dve ili tri generacije, ako zaista nastanu razlike između ovih „jezika“? Prevod će biti neophodan tamo gde su se donedavno svi sporazumevaliSpomenuti članak već navodi takvu besmislicu : za vreme ratnih suđenja bilo je dovoljno imati prevodioca koji govori jednu od četiri varijante. Sada to više nije slučaj.. Treba li tu videti žalosni obrt nade očitane u jednoj uveliko poslovičnoj rečenici Umberta Eka: „Jezik Evrope je prevođenje“? Nije li, sa lingvističkog stanovišta, ta situacija naličje hasidskog čitanja mita o Vavilonu, koje prenosi Nikola Buvije u tekstu « Voyage, écriture, altéritéNicolas Bouvier, « Voyage, écriture, altérité », u: L’Échappée belle. Éloge de quelques pérégrins, Metropolis, Genève, 2000, p. 64. Svi citirani odlomci su sa ove strane » („Putovanje, pisanje, drugost“)? U tom hasidskom tumačenju mita, ljudi, govornici istog jezika, zapadaju u litaniju koja je „toliko jednolična da više niko nije slušao nikog“. Oni zato dižu kulu „kako bi pobegli od ravnodušnosti i dosade“, ali „čak ni taj izazov nije bio dovoljan da čovečanstvo izvuče iz šturosti i dremeža“. Bog im pritiče u pomoć i stvara raznorazne jezike i dijalekte, izvodeći čovečanstvo iz letargije i budeći „radoznalost koja se bila ugasila“. Nasuprot tome, u balkanskom kontekstu, sukob i nerazumevanje između govornika jednog jezika stvara lingvističku podelu. Da li bi neko na osnovu toga očekivao da će ovo veštačko umnožavanje jezika izazvati novu međusobnu znatiželju? Pitanje je otvoreno.
U ovoj raskomadanoj Evropi u kojoj se tenzije povećavaju, identiteti mešaju, u kojoj sve više različitih naroda postaju susedi, postaće više nego neophodno istražiti, zajedno sa Toledom, „međujezik kao radnu hipotezu“. Uz nadu da će ove veštačke podele možda zadobiti oblik novog elana u traganju za tim „prostorom koji se otvara prevođenjemCamille de Toledo, « Entre-des-langues », upor. bel. 1.“ , u „mudrosti rastrzanostiCamille de Toledo, Le Hêtre et le bouleau, p. 201, upor. bel. 1.“, i tako nam omogućiti da „pravičnije obuhvatimo ono zajedničko jedno („comm-un“), koje ne poriče mnogostrukost, raznolikost i sukob. Camille de Toledo, « Entre-des-langues », upor. bel. 1.“
– – –
The myth of Babel tells of the loss of the earth’s one language and one speech, and the confusion of languages. Suddenly every object and every idea assumed a plurality of names, and the oversized tower, symbol of human imagination and hubris, was abandoned within the shadow foreboding its destruction. With an unprecedented series of correlated texts, Specimen explores these magnificent ruins, hearing echoes of the multiplicity of languages and the birth of translation. This collection includes texts about Babel, translation or language, and special translations. In September 2021, 20 years after 9/11, the Babel festival will focus on the multiplication of languages and the present diaspora from the regions of ancient Babylon – the scattering of the children of men over the face of all the earth. >> www.babelfestival.com
Published June 24, 2021
Prvobitna verzija ovog teksta objavljena je u:
Marco Baschera, Pietro De Marchi et Sandro Zanetti (prir.), Zwischen den Sprachen/Entre les langues Bielefeld, Aisthesis Verlag, 2019, str. 205-208.
Оvde se donosi u prerađenoj verziji.
Other
Languages
Your
Tools
