Tu disais que le jour
l’obscurité reste dans les armoires,
ou derrière les montagnes,
et ne sort que vers le soir,
quand on peut dormir
et avoir peur.
Mais c’est une nuit d’insomnie, pleine lune,
et derrière chaque fissure l’air palpite,
magnétique, je devine
presque chaque repli des bois.
Ainsi je compte vos
respirations, corps ici tout près : longue vague
qui monte lentement et descend, qui revient,
et dessous des abîmes, la danse des murènes.

Говорила си да дању
мрак живи у ормарима,
или иза брда,
да излази вани тек увече,
кад се може спавати
и имати страх.
Али, вечерас се бди, пун је месец,
и иза сваког процепа пулсира магнетни
ваздух, могу разазнати
готово свако набирање шумâ.
Тако вам бројим удисаје
и издисаје, овде крај ваших тела:
дугачки вал што се полако
пење и силази, што се враћа,
а испод амбиси, плес мурина.